Teorija Svega, Osnove Teorije Svega

Osnove Teorije Svega

Ni iz čega.. do SVEGA!

Svi dokazi za ovu teoriju

Otkriveni su u prirodnom

Funkcionisanju biloške mase:

Jedinke čoveka.

Uverite se sami.

Ova teorija daje: Logične, filozofske i realne dokaze - Odgovor na kako je nastao: Univerzum, život i čovek na planeti Zemlji. Inspiracija: Stiven Hoking. U ovoj knjizi tumačimo sve naučne spoznaje do sada i javno šira obrazložena pitanja naučnika.

PREDGOVOR

Da bi čovek spoznao kako je nastao Univerzum, život i sam on, prvo treba da upozna svoju prirodu. Treba da napravi razliku: šta je stekao tokom rođenja,  a šta tokom života.

Naše stanovište je da treba da pođemo od toga, i da se vidi kako funkcioniše biološka masa jedinke čoveka od začeća do kraja života.

Drugo treba da objasnimo i damo objašnjenje i odgovor na pitanje:

„Šta je svest?“

Nauka do sada na ovo pitanje nauka nije dala potpuno objašnjenje, i nemamo dobro razumevanje o našoj svesti i kako ona radi. Moramo da napomenemo da ovde nije reč o moralnom i etičkom smislu, već u prirodnom smislu reči.

U ovoj teoriji se ne govori o moralu i etici, nego o fundamentalnoj svesti, i kako ona radi bez uticaja morala i etike.

Svest je memorisani intelekt iz koga svaka jedinka svih vrsta poseduje samopoznanje i spoznaj, na osnovu čega reaguje na okolinu i spoljašnji svet. Svest je prirodna, kosmička tvorevina, koja se stiče nastankom ili rađanjem jedinke svake vrste. Svest se uvek pozicionira i stoji nad neuronima i memoriji Bozona (poznata još kao Božen čestica), odakle proizilazi.

Čitajući ovu teoriju, upoznaćete svoj paralelni intelekt biološke mase, koji nadzire i reguliše celokupno funkcionisanje vaše biološke mase i kada ste budni i kada spavate.

Od kako je čovek nastao, čovek je pokušavao da shvati od čega je priroda napravljena i kakvi zakoni vladaju u njoj. Čovek je to najviše želeo da sazna - kako je nastao Univerzum, život, i sam on. Da bi čovek shvatio ovo preduslov je da je sloboduman i slobodan.

Kao obični ljudi i mislioci, na osnovu svih naučnih spoznaja čoveka, do sada stekli smo utisak da skoro svaki naučnik misteriju nastanka Univerzuma, života i čoveka želi da razreši zakonima i pravilima za koje se opredelio da izučava za život.

Nekada u starom Rimu, istina je bila u vinu, kasnije istina je bila u lepo osvetljenim narodnim kafanama, a danas je istina u običnom čoveku što je potvrdio čuveni naučnik matematike, fizike, i astronomije: Stiven Hoking. Stiven Hoking je pitao običnog čoveka da odgovori na misterije Univerzuma i života. U njegovom pitanju, smatramo da je takođe dao i odgovor na svoje pitanje. Iz ovog razloga, mi njemu posvećujemo ovu knjigu, odnosno Teoriju Svega: Osnove Teorije Svega.

Da bi ovu misteriju razrešili, moramo da pođemo od onoga što nas okružuje, koje su to specifične tvorevine. Posle dužeg posmatranja i razmišljanja, konstatujemo sledeće i to:

PROSTOR u kojem se nalazimo,

VREME koje ima svoj tok,

MATERIJA na čemu stojimo i od čega smo sastavljeni,

ENERGIJA koja nas greje, daje sposobnost da vršimo rad, i

raznovrsni ŽIVOT, koji je svuda oko nas.

Nauka kaže da ovo sve što smo naveli, nastalo je ni iz čega, a to je sledeće:
Ako sada postoji sve, a pre 13,8 milijardi godina, tj. pre skoro 14 milijardi godina nije postojalo ništa, zaključak je da Univerzum pulsira, nastaje i nestaje. Kada nastaje, to može biti samo pozitivno kretanje. Sada moramo da se stavimo u ulogu posmatrača, kao što je često radio Albert Ajnštajn u svojoj nauci. Posmatranjem, videćemo da pre skoro 14 milijardi godina nije bilo ničeg, a sada možemo da vidimo da postoji sve. Posle dugog i teškog razmišljanja, uspeli smo sebi da postavimo pitanje: Šta bi se moglo desiti da bi se ni iz čega stvorilo sve što poznajemo danas? Počećemo potragu za odgovor tako što ćemo se obratiti naučnicima u CERN-u, u Švajcarskoj. Ovi naučnici koji se bave fundamentalnim osnovama atoma i njegovih delova su nas uputili na njihove spise i dokumente po pitanju naučno istraživačkog rada u njihovom akceleratoru. Na osnovu toga što su oni ponudili, i na naše zadovoljstvo, našli smo rešenje za našu teoriju.

Iz naučnih spisa koji smo dobili, saznali smo da su naučnici u CERN-u načinili sliku atoma. On se sastoji iz jezgra i omotača. U omotaču se nalaze protoni i neutroni, dok se u omotaču nalazi elektroni. Nauka kaže da su protoni, elektroni i neutroni takozvane „elementarne čestice“. Pored ovih elementarnih čestica, otkriven je veliki broj drugih čestica. Nekim česticama su naučnici dali ime na osnovu njihovih funkcija, kao što su foton, pozitron, neutrino, gluon, itd. Pre ovih, otkrivena je čestica zvana „kvark“, koji su manji od elementarnih čestica. Otkrivene su razne vrste kvarkova, koji čine elementarne čestice. Posle otkrića da postoje ove čestice, naučnici su došli do zaključka da postoji čestica koja svemu daje masu u Univerzumu, a to je zapravo Higsov bozon, koji je otkriven i dokazan da postoji, ali se jos uvek ne zna puno o njoj, i zato se za tom česticom još uvek traga.

Na osnovu svega što smo sada rekli, na osnovu raznih eksperimenata i naučnih spoznaja koji su naučnici u CERN-u uspeli da uspostave, spoznali smo i zaključili sledeće:
Čovek je stigao do samog dna po pitanju spoznaje materije i atoma kao njen najmanji i nedeljivi deo, u Univerzumu materija ima svoju konstantu u atomima. Čovek može da manipuliše elementarnim česticama atoma, ali ne može uraditi isto sa česticama koje grade elementarne čestice.

Manje čestice koje smo ovde naveli se sastoje od spoja više bozon čestica, nemaju konstantu i zato je veoma teško da se uhvati dobar pogled na ove čestice, i da se kasnije dokumentišu. Čovek ne može da manipuliše ove čestice kao što može sa elementarnim česticama.

Naše stanovnište je da Higzov bozon postoji a da je nemoguće registrovati, tj. uhvatiti i snimiti. Ali to nas dovodi do novog pitanja:
Zašto je Higzov bozon neuhvatljiv?

Naše je stanovnište da Univerzum ima šest dimenzija, koje ćemo kasnije objasniti u daljem izlaganju u većem detalju. Ovde ćemo izneti da je četvrta dimenzija vreme, po Ajnštajnovoj teoriji relativiteta. Mnogi smatraju da se sve, uključujući materiju koja se nalazi u Univerzumu, u prostoru, da se širi. Kasnije u daljem izlaganju ovo ćemo bliže objasniti. Elementarne čestice, tj. proton, elektron i neutron, se sastoje iz sintetizovane energije čestica u sopstvenom prostoru. Atom je isto tako sintetizovan u svoj prostor: nukelusa i omotača, koji se sastoji od elektrona, koji mogu da prelaze iz jednog omotača jednog atoma u drugi omotač drugog atoma. Omotač svakog atoma je zapravo sopstveni prostor svakog atoma, a to je zapravo konstanta materije ili mase.

Sve je nastalo ni iz čega, prostor je takođe nastao ni iz čega, a mi prostor zapažamo i tumačimo kao da je ništa, u kojem se nalaze sve materijalne tvorevine, raznog stanja i oblika.

Elektroni, protoni, neutroni, atomi, materija i njena masa ima svoju konstantu u Univerzumu, i to čini realni Univerzum u kojem mi sada živimo. Naš zadatak i namera je da objasnimo kako je sve to nastalo.

Sada kada nauka zna da iako Higzov bozon nije uhvatljiv, ta čestica daje svemu masu, i nama samim, celom kosmosu. Rešenje ove misterije je sledeće:

Higzov bozon, od pet dimenzija, nema konstantu, tj. četvrtu dimenziju koja potvrđuje sve. Higzov bozon je alfa čestica. Kako ona nema konstantu ona može da se umnožava, i da se demnožava, tj. da se utapa jedna Higz bozon čestica u drugu. Naravno da nam je teško da shvatimo da Bozon može da se umnožava u realnom Univerzumu u kojoj se nalazi planeta Zemlja. Dobro poznajemo prirodne zakone, kao i fizičke, hemijske, mehaničke i druge. Isto tako bi trebalo da otkrijemo i spoznamo pravila i zakone biološke mase i kako funkcioniše. Memorija, tj. peta dimenzija, je osnova za sve živo u Univerzumu.

U naučnim spisima se iznosi da naučnici tragaju za sitnom česticom, koja može materiju da pretvara u energiju i obrnuto, uz nadu da će nam to pomoći da razrešimo misterije našeg Univerzuma, života, i čoveka. U ovom slučaju, ako pođemo od zamišljene pretpostavke, da se sve konstante svih atoma u Univerzumu razbiju, dobili bi energiju koja bi se sastojila od raznih čestica. Sada se postavljaju sledeća pitanja:
Kako će ta čestica ovu energiju da pretvori u materiju? Kako će ta čestica ovu energiju da pretvori u materiju? Kako će formirati sve atoma iz kojih se sastoji materija?
Odgovor, dakle, ne može ni zamišljeno da se da.

Prihvaćena teorija velikog praska iznosi svoje stanovnište da nije bilo ničega, te da je ni iz čega nastao Univerzum putem velikog praska. Prasak ne može da nastane ni iz čega. U ovoj teoriji se navodi i to da se Univerzum zbog stalnog širenja zamori, i počinje da se skuplja, nekad do pola, nekad više od pola, nekad manje od pola, a jednom će se sasvim skupiti do jedne tačke i nestaće. Ovde treba napomenuti da tačka nema dimenzije, zbog toga ona i ne postoji, te je tačka imaginarna, izmišljena. Još se iznosi da prilikom skupljanja i širenja, iznosi se kvantna mehanika, i da će zbog nekih uticaja (uključujući i kvantne mehanike) nastati život.

Kako znamo u istorijskom razvoju ljudskog roda, u ranim danima čovečanstva pojavila se alhemija. Namera mnogih alhemičara je bila da se pronađe način da se od dva ili više atoma dobije atom zlata koji će odgovarati broju protona, neutrona, i elektrona pravom atomu zlata.

Po pitanju velikog praska i alhemije, naša teorija iznosi sledeće stanovnište:
U realnom Univerzumu, svi formirani atomi imaju svoju konstantu, te kao takvi ne mogu da se skupljaju, niti da se šire. Atomi takođe ne mogu da se utapaju jedan u drugi ili u više atoma. Ovde da dodamo i iznesemo to da se materija u Univerzumu ne može uništiti.

Ima naučnika koji smatraju da je nula uvek apsolutna i da ima dovoljno energija za gradnju ovakvog  i ovolikog Univerzuma, ali se ne zna kako se ta energija može aktivirati da nastane Univerzum.

Po konstataciji da je nula uvek apsolutna, naša teorija iznosi svoje stanovnište: nula na planeti Zemlji može da ima više značenja u zavisnosti u kom kontekstu je stavljena. Međutim, kada je reč o Univerzumu, nula može da se stavi između pozitivnog i negativnog dimenzionog kretanja. Univerzum je u stalnom kretanju, u pozitivnom dimenzionom kretanju kada nastaje, i u negativnom pozitivnom kretanju kada nestaje. Nastali Univerzum u kojem se mi trenutno nalazimo ima šest dimenzija. Prva dimenzija je dužina, druga dimenzija je širina. Uz pomoć ove dve dimenzije dobijamo dvodimenzionalnu površinu. Treća dimenzija je visina, koja čini zapreminu kada se spoji sa prvom i drugom dimenziom. Četvrta dimenzija je potvrđivanje prethodne tri dimenzije, tj. vreme. Peta dimenzija je memorija, orijentacioni um, razum, misao. Šesta dimenzija je osećaj. Radi preglednosti, i lakšeg razumevanja, posvetićemo celu stranicu da bi objasnili koncepte ovih šest dimenzija.

Sada kada smo utvrdili da se u Univerzumu postojanost nečega utvrđuje posedovanjem dimenzije, treba da nam bude jasno da o svemu što iznosimo je postojano.

Iz dosadašnjeg izlaganja spoznali smo da Higsov Bozon između ostalog mora da ima osobinu umnožavanja. Kada sposobnost umnožavanja ove čestice ne bi postojalo, onda bi bilo nemoguće da bilo šta nastane ni iz čega. U ovome nas i nauka podkrepljuje iznoseći da Higsov Bozon daje masu svemu pa i samom čoveku. Ova osobina je moguća i stvarna iz razloga što nema konstantu, kao što imaju elementarne čestice, kao celokupan atom. O konstanti u daljem izlaganju iznećemo nešto više.

Sada kada smo se uverili da Higsov Bozon, između ostalog ima osobinu da se umnožava, treba da ustanovimo, kojim pravilom će se umnožavati da bi nastalo sve što sada imamo u realnom Univerzumu. Matematičari kažu: ako se nešto umnožava i uvećava, može da se odvija na dva načina, i to: matematičkom progresijom, i geometrijskom progresijom.

Sada da vidimo kako bi to izgledalo kada bi primenuli matematičku progresiju. To bi izgledalo ovako:

Kada prethodni Univerzum nestane, nastaje nulta faza – ništa, i pod dejstvom pulsa, ni iz čega se javlja i nastaje čestica Bozon, koji odmah počinje da se umnožava. Iz prvog se istapa drugi Bozon, iz drugog Bozona nastaje treći, iz trećeg Bozona se istapa četvrti Bozon, iz četvrtog Bozona istapa se peti, i tako dalje, Bozon do Bozona i sve u ekvivalentnoj vrednosti, sve do „beskonačnosti“. Ovo nije efikasan način umnožavanja, za ovo vreme, ne bismo imali dovoljno Bozona da se formira ni najmanji asteroid. Zato ćemo preći na metod geometrijske progresije, da vidimo kako bi taj način progresije funkcionisao.

Ako bi prihvatili metod geometrijske progresije to bi ovako izgledalo:
Iz prvog Bozona istapaju se dva Bozona, iz ta dva Bozona istapaju se četiri Bozona, iz četiri novonastala Bozona istapaju se osam Bozona, iz osam istapaju se šestnaest, i tako dalje. Možemo zaključiti da se Bozoni uvek duplo umnožavaju. Prihvatamo ovu metodu zato što je mnogo efikasnija od matematičke progresije, i ima više smisla gledajući totalnu količinu svega u realnom Univerzumu.

Stvaranje Univerzuma

Kada prethodni Univerzum nestane, nastaje nulta faza – ništa, i pod dejstvom pulsa, ni iz čega se javlja i nastaje čestica: Bozon, koji momentarno počinje da se umnožava putem geometrijske progresije. Samo umnožavanje Bozona zauzima i stvara prostor. Kako se bozon uvek duplo umnožava, u prvoj Univerznoj sekundi zauzet je i stvoren praprostor. Ovde ćemo se malo zadržati i pitati se:
„Šta je to prostor?“

Danas sa svim naučnim dostignućima i dosadašnjim znanjem, ne bismo mogli da damo zadovoljavajući odgovor. Prostor je nešto što je trodimenzionalno, tvorevina u kojoj se nalaze razne tvorevine od materije. Za prostor smatramo da se stalno širi i da se širi sve u njemu što se nalazi, tj. materija. Smatramo da je prostor i materija u njemu zapravo Univerzum. Prostor ne može biti ništa, ne može biti ničega u prostoru, jer prostor zavisi od postojanja materije. Šta je zapravo prostor?

Prostor je zapravo pravilno umnožavanje i demnožavanje Bozona, koje se stalno odvija i tako reguliše stabilnost realnog Univerzuma. Bozon kao najmanja čestica, ona bez ikakve smetnje prolazi kroz materiju i atome, koje će stvoriti svojim pravilom demnožavanja. Ovo ćemo kasnije izneti u našem sledećem izlaganju.

Isak Njutn je izneo univerzalni zakon gravitacije, a kasnije je izneta teorija crne rupe. Masovite tvorevine koje postoje u Univerzumu, za koje se kaže da u njih sve ulazi a ništa ne izlazi. Ajnštajn je izneo svoju tezu o „zakrviljenom prostoru“, nauka do sada nije dala detaljnije objašnjenje po ovom pitanju. Dakle, prostor koji je zapravo pravilo umnožavanja i demnožavanja Bozona, kao takvo kod masovitih tvorevina, se zakrivljuje oko te mase. Sve što prilazi masi, i što ulazi u masu ulazi i ništa ne izlazi. Kod slabijih masa je prostor takođe zakrivljen, ali je mnogo slabijeg dejstva, i sila je mala. Dakle, prostor se sastoji iz čestica koje nastaju pravilom umnožavanja i demnožavanja Bozona.

Zbog geometrijske progresije Bozona, dolazi do interakcije umnožavanja i brzine kretanja Bozona. Iako se sve odvija u okolnostima ničeg, dolazi do stvaranja pritiska, koji pruža otpor prostoru, kao neki zid, ili granica. Geometrijskom progresijom, i stalnim rastom otpora, dovodi do spajanja Bozona sa drugim Bozonima i nastaju nove čestice, počinje i utapanje Bozona sa Bozonom, počinje i spajanje novonastale čestice sa prostorom, i nastaju konstantne čestice koje poznajemo pod imenom elementarne čestice, tj. proton, neutron, i elektron. Nastanak ovih čestica, i njihovo ujedinjenje i spajanje sa prostor nastaje atom. U zavisnosti od visine pritiska nastaju laki i teški atomi. Nastaje konstanta i materija. Nastankom konstante prostor dobija dva paralelna dela i deli se na realni Univerzum, tj. sve što je iznad konstante, i ispod konstante nastaje paralelni Univerzum, tj. sve što je ispod konstante.

Formiranje elementarnih čestica: protona, neutrona, i elektrona i njihovo sinhronizovano uklapanje i nastanak atoma usledio je visoki međusobni pritisak čestice Bozona, što je to zapravo energija, u kojoj su sve čestice imale mnogo veću brzinu. Sve su međusobno bile prilepljene i tako su se formirali i sinhronizovali atomi. Albert Ajnštajn je dao svoju matematičku formulu za energiju:
Energija je jednaka proizvodu mase i kvadrata brzine svetlosti, ili matematički napisano:

E = m*c²

Nauka još do današnjeg dana nije dala odgovor na pitanje: „Kako je energija nastala, i kako se umirila i kako se fiksirala u atom?“ Čuli smo da su neki naučnici iz Kembridža rekli da je konstanta „fundamentalna osnova svake materije“. Međutim, još nismo čuli kako je nastala konstanta i iz čega, koji zakoni i pravila su uticali na stvaranje konstante.

Albert Ajnštajn je u početku zastupao postojanje konstante u Univerzumu, ali kada je hteo da objasni vreme kao četvrta dimenzija, on je odustao od postojanja konstante u Univerzumu. U to vreme se kvantna fizika mnogo brže razvijala, i popularizovalana je teorija o velikom prasku. Mi smo u prethodnim izlaganjima naveli razloge zašto ne prihvatamo tu teoriju.

Nastankom i formiranjem atoma, nastaje konstanta kao fundamentalna osnova svake materije. Nastankom konstante prestaje paralelni tok praprostora, praenergije, pramaterije i pravremena.

Sada nastaje drugačiji tok, i to prostor, koji se dalje širi, samo kontrolisano, tako što se tek nešto malo više Bozona umnoži nego što se demnoži, praenergija i pramaterija grade materiju sa najmanjim delom, a to je atom. Atom dobija konstantu i praktično prestaje da se širi. Potvrđivanjem postojanja atoma nastaje vreme kao nematerijalno širenje prostora ili kao četvrta dimenzija.

Materija je nastala sa najmanjim svojim delom - atomom. Prvo je to zapravo bila užarena masa, koja se po zakonima fizike, i drugih zakona Univerzuma formirala u galaksije, koje se sastoje od zvezda, planeta, kometa, i ostalih nebeskih tela. Sada sve ovo proučavaju mnoge druge nauke kao astronomija, matematika, geometrija, itd.

Sada možemo da zaključimo da je zbog pravila umnožavanja i demnožavanja Bozona, koja ima osobinu memorije, nastalo je dimenziono kretanje iz čega je sve nastalo, kao što su prostor, energija, materija, vreme, i kosmička inteligencija, a kako je ona nastala, iznećemo u daljem izlaganju.

Nastanak života

Odmah da podsetimo čitača da je ova teorija nešto novo i do sada nepoznato. Polazi da je sve nastalo ni iz čega, tj. iz jedne tačke, te da sve što je nastalo, nastalo je iz jednog centra u sve pravce, što je zapravo dimenziono kretanje.

Šta je dimenziono kretanje?

Dimenziono kretanje ima šest dimenzija, i to:
- Prva dimenzija, pružanje u jednom pravcu
- Druga dimenzija, pružanje u dva pravca, prostiranje
- Treća dimenzija, pružanje u tri pravca, ili stvaranje prostora
- Četvrta dimenzija, potvrđivanje prostora, ili vreme
- Peta dimenzija je kretanje izvan prostora, u sve pravce. To zapravo podseća na nešto kao ljudska misao, koja često misli u svim pravcima
- Šesta dimenzija, kretanje u petoj dimenziji koja stvara osećaj i postoji u svakom obliku života.

Mi smo prethodno izneli da nas između ostalog okružuje raznovrsni život. Postavljamo pitanje: „Na kakvoj zajedničkoj osnovi postoji život oko nas?“
Mi smatramo da svaki oblik i vrsta života se osniva na memoriji. Memorija je fundamentalna osnova za nastanak i funkcionisanja svakog života. Sve živo ima svoj ciklus, koje ostavlja seme za reprodukciju i opstanak svoje vrste. U svakom semenu je memorisano pravilo, da u odgovarajućim okolnostima nastane nova jedinka iz koje je potekao.

Kosmička memorija

Ako bi postavili pitanje: „Da li kosmos ima memoriju?“, to bi za mnoge zvučalo kao grom iz vedrog neba, a mnogi bi i bili pogođeni. Mi smo prethodno naveli da Higsov Bozon, između ostalog ima i osobinu memorisanja, ali kakva je ta memorija, i šta sve može da memoriše, objasnićemo u daljem izlaganju. Mi smo takođe prethodno izneli da je Higsov Bozon, takođe nazvana Božen čestica, svojim pravilom umnožavanja i demnožavanja stvorila dimenziono kretanje iz čega je sve proizašlo, i to: prostor, vreme, energija, materija, i visoka kosmička inteligencija.

Peta dimenzija Univerzuma, u kojoj se memorioni Bozoni kreću u sve pravce, stvorili su um Univerzuma, orijentaciju, misao, razum, spoznaju i kreiraju. Visoka inteligencija ima sposobnost da memorijski kreira svaki oblik i vrstu života, sa ugrađenim ciklusom reprodukcije, sa blaženim osećajem, različitim izgledom polova iste vrste, i dimenziona različitost, sa stalnom težnjom dimenzionog spoja dva biološka tela u jedan um.

Pravilom umnožavanja i demnožavanja memorionog Bozona praktično je moguće da postoji bezbroj kombinacija svakog oblika i vrste jedinki, da sve to memoriše i da memoriše i sam tok vremena u samom prostoru i kontrolisati sam razvoj bilo kog oblika i vrste života. To je moguće zato što se najmanjoj jedinici daje intelekt programirano da se prenosi informacija na sve novonastale ćelije. Ovo umnožavanje i demnožavanje Bozona adekvatno se odvija i kod ćelija u funkcionisanju biološke mase.

Informacija

Sve informacije za bilo koji oblik i vrstu jedinke su petodimenzione i u svojoj osnovi imaju intelekt, bez obzira na oblik i vrstu jedinke. Prema programiranom obliku i vrsti, intelekt nadzire, kontroliše i kreira novu jedinku po informaciji iz koje je nastala i potekla. Petodimenziona informacija se sastoji iz:

-         Intelekta,

-         Pravila spiralnog umnožavanja ćelija,

-         Pravilo strukturnog umnožavanja ćelija,

-         Pravilo simetričnog raspoređivanja strukturnih ćelija,

-         Pravilo sveobuhvatne i kompletne kreacije,

-         Kontrola i usmeravanja i funkcionisanja biološke mase, i

-         Pravilo vremenkog i prostornog praćenja i nadziranja

Petodimenziona informacija nastala je u pozitivnom dimenzionom kretanju: kreaciom kosmičke inteligencije. Da bi neživa materija postala živa materija, može samo pod dejstvom pravila intelekta petodimenzione informacije za bilo koji oblik i vrste jedinke. Kada se informacija realizuje u materijalni svet, dobija se i šesta dimenzija, tj. osećaj. Ova pravila su konstantna i nepromenljiva. Naučnicima i biolozima je da daju svoju reč i da proučavaju sve vrste i oblike jedinki. Mi ćemo ovde izneti naše stanovnište da je svaki oblik i vrsta jedinki imala programirani tranzicioni period izlaska ili ostanka u vodi, do konačnog formiranja svoje vrste života. Informacija je stacionirana u Bozonu, i prilikom formiranja bilo koje vrste jedinki, ima dejstvo iznutra i na same atome. Zbog ovoga, čoveku je nedostupan genetski kod. Genetskim inžinjerstvom možemo samo manipulisati biološke ćelije na kojima mogu nešto da dodaju ili oduzmu ili promene. Situacija je ista i sa molekularnim inžinjeringom.

Higzov Bozon je neuhvatljiv, i nije slučajnost što je popularno nazvan „Božija čestica“.

Ne zaboravite da je svaka reč u Svetom pismu živa reč, i merilo je i kriterijum svih drugih napisanih i javno izgovorenih reči.

Nestanak Univerzuma

Univerzum ima svoj centar, odakle je nastao kao dimenziono loptasta tvorevina. Vremenska starost Univerzuma određuje njegovu veličinu. Naučno utvrđena starost Univerzuma (13,8 milijardi godina) je zapravo poluprečnik Univerzuma. Od početka nastanka Univerzuma, ubrzanje je dostiglo višestruku brzinu širenja od brzine svetlosti, a kako smo izneli sve do nastanka otpora i pritiska, kada je došlo do stvaranja materija sa atomom kao najmanjim delom materije, došlo je do stvaranja konstante i realnog Univerzuma. Prostor se dalje širi a materijalna tvorevina kao užarena masa u potpunosti je prestala da se širi.

Umereno česticiono širenje prostora, po brzini vremena planete Zemlje je veličina širenja prostora, što je zapravo vreme, koje se reguliše praktično, ujednačenim umnožavanjem i demnožavanjem Bozona. To bi ovako izgledalo: za jedan sat prostor Univerzuma se poveća odnosno proširi za jedan sat, za jedan mesec Univerzum se proširi za jedan mesec, za jednu godinu Univerzum se proširi za jednu godinu, ali to moramo da izračunamo i pretvorimo u svetlosno vreme. Svakako u ovom slučaju morali bi da se obratimo dobrom matematičaru i astronomu.

Kada Univerzum dostigne svoj vrhunac starosti, Bozon svojim umnožavanjem i demnožavanjem ga neće moći više održavati, nestaće konstanta i ceo Univerzum će se raščlaniti na Bozon čestice i počeće negativno dimenziono kretanje: suprotno po pravilu geometrijske progresije. Jedna polovina Bozona utopiće se u drugu polovinu Bozona, pa opet polovina u drugu polovinu, itd. dok na kraju ne ostane samo jedan Bozon, koji ulazi u fazu tačke – nestaje i pod dejstvom pulsa opet se pojavi i nastane. Tako jedan Univerzum završava ciklus i počinje drugi Univerzum ni iz čega.

Funkcionisanje Biološke Mase

Davnih dana čovek je oduvek želeo da sazna kako je nastao Kosmos, život, i sam on.

Da bi se to sve moglo objasniti, jedino je moguće ako pođemo od nečeg što nam je dobro poznato. Nauka smatra da dobro poznaje biologiju i kako se manifestuju pravila i zakoni biologije. Naša teorija stoji na stanovnište da nauka biologije ne poznaje dovoljno kako pravila i zakoni biologije imaju dejstvo i kako funkcioniše biološka masa svakog oblika i vrste jedinki u večnom ciklusu života. Nije da nauka biologije samo ne zna dovoljno, nego je i sputana nekom kvazi-naukom koja se prikrpila nauci biologije. Iz ovog razloga prvo ćemo razmotriti kako zapravo funkcioniše biološka mase bilo koje jedinke od začeća do kraja života.

Umnožavanje ćelije i gena

 Ćelija se umnožava po geometrijskom progresijom, čiji je niz sledeći: 1, 2, 4, 8, 16, 32, 64, 128, i tako dalje. Deoba ćelija se vrši po principu spiralnog pravila, koje je nauka najbolje mogla da ilustruje i slikovito prikaže. To nam je uglavnom svima manje ili više poznato.

Ova ilustracija i slikoviti prikaz pravila deobe ćelije – za našu teoriju predstavlja fundamentalnu osnovu za razumevanje i nastanak kao i funkcionisanja svakog oblika i vrste života u večnom ciklusu života.

Funkcionisanje biološke mase jedinke čoveka

Ljubavlju i ljubavnim činom muškarca i žene dolazi do spoja spermatozoida i jajne ćelije u materici žene. Dakle, dolazi do kompletiranja informacije i nastaje gen. Šta je gen? Nauka biologije iznosi svoju formulaciju i definiciju i kaže: Gen strukturalne i funkcionalne jedinice nasleđa, nasledne supstance.

Naša teorija iznosi svoju formulaciju i definiciju za pitanje: „Šta je gen?“

Gen je kompletna i memorisana petodimenziona informacija koja svojim funkcionisanjem pod kontrolom svog intelekta u odgovarajućim okolnostima gradi i formira novu jedinku iz koje je potekao. Formirani gen ima sposobnost da pročita i ustanovi da li se ne nalazi u odgovarajućim okolnostima ili ne. Danas nauka ima mogućnosti da gen stavi u neku drugu toplokrvnu životinju, a ako se to učini, gen se neće aktivirati. Danas postoje laboratorije u svetu gde se nalaze veštačke materice, ako su informacije kompatibilne, gen će se aktivirati. Naravno da se to zbog estetskih razloga ne radi. Šta je ovde bitno za nauku, treba da se izvuče neki logički zaključak.

Kompletirani gen kao ćelija, u odgovarajućim uslovima počinje da se umnožava. Kako se umnožava treba dobro da zapazimo, i treba dublje da razmotrimo i da izvučemo neki logički zaključak na osnovu toga što smo uočili.

Prvo umnožavanje gena

Prvo umnožavanje ćelija gena u naučnim spisima nismo mogli da pronađemo. Zato ćemo mi po našoj teoriji izneti naše stanovnište.

Kada jajna ćelija kod žene sazre, ono se stacionira na odgovarajuće mesto u materici i čeka da se oplodi. Kada u jajašće uđe spermatozoid, jajna ćelija se zatvori, i formira zigot. Tada, informacija i biološka masa se kompletira i nastaje kompletan gen. Dakle, sada gen ima kompletiranu informaciju i kompletiranu biološku masu. Gen kao ćelija deobom se podeli na dva dela i nastanu dve ćelije koje su i po biološkoj masi i po informaciji potpuno jednake. Ako bismo sada to ilustrovali, dobili bismo dve spirale. Ove dve spirale putem krvi dostavlja im se hrana i kiseonik. Hrana između ostalog najviše se sastoji iz elemenata koje grade život. Te elemente zovemo biogene elemente. U biogene elemente spadaju ugljenik, vodonik, azot, sumpor, fosfor, i kiseonik. Sada se podstavlja pitanje: „Kako se ovi navedeni elementi slažu i ređaju na odgovarajuće mesto na ove spirale?“.

Gradnja spirale gena

Elementi, uključujući i kiseonik, koji putem krvi dolaze do ćelije, ili preciznije do spirale gena, nisu živa materija. Međutim, spirale su žive. Imaju svoju memoriju, intelekt i samospoznanje a to je zapravo svest. Naravno, ova svest je na specifičnom genetskom, ćelijskom i biološkom načinom.

Dakle, spirale svojim biosignalima i biotalasima usmeravaju pristigle elemente, i tačno ređaju elemente na odgovarajuće mesto na spirale. Za našu teoriju je neprihvatljivo da se elementi ređaju slučajno, haotično, spontano, i slično. Te smatramo da se već ovde određuje pol buduće jedinke. Kada spirale poređaju odgovarajuće elemente kada se formira i kompletira, na tu drugu novonastalu spiralu prenosi se informacija koja je u potpunosti kompletirana. Dakle, i ta druga polovina postaje ekvivalentna, i po masi i po informaciji.

Ovo nam pokazuje koja je to karika za koju kažu naučnici da nedostaje, kako se neživa materija pretvara u živu materiju. U pitanju je gen, koji u sebi i u svojoj memoriji sadrži kompletnu informaciju. Nauka treba da reši, pre svega, ovu zagonetku: „Kako je nastao prvi gen, da li je nastala prvo informacija ili gen, po kojim pravilima je nastala informacija, u kojim okolnostima je moguće da nastane bilo kakva informacija?“. Da ovo ne deluje zbunjujuće, nećemo više postavljati ovako dugačka pitanja.

Nastanak embriona

Prethodno smo izneli i utvrdili kako se umnožava tj. umnožavaju ćelije gena.

Prvo i osnovno, pravilom spiralnog umnožavanja ćelija, ona se umnožava do izvesnog broja i nastaje embrion. Nauka smatra da je embrion skup matičnih ćelija.

Ono što je bitno za našu teoriju je vezano za embrion i to što je embrion sastavljen iz mnoštva ćelija gena i da su sve ćelije u potpunosti jednake i po biološkoj masi i građi i po informaciji. One su potpuno jednake, koje intelekt gena nadzire i njima upravlja.

Da se podsetimo, prethodno smo izneli da se ćelije ne formiraju niti umnožavaju po mehaničkim, fizičkim, i hemijskim pravilima i zakonima, već po biološkim pravilima i zakonima, koji su proizačli iz dimenzionog kretanja, koje ćemo kasnije izneti.

Po nalogu intelekta gena, neke ćelije u embrionu izumiru, i ćelije embriona dele na potreban broj grupa, iz kojih će se formirati budući organi nove jedinke. Ovde u ovoj teoriji ono što je novo i bitno je da postoji intelekt gena, a mozemo ga nazvati intelektom bioćelija, ili ga nazvati intelektom Higsovog Bozona ili intelekt Božen čestice, kako je Higsov Bozon popularno nazvan.

Ovde ćemo se malo zaustaviti u daljem izlaganju i predložiti čitaocima koji imaju vremena i mogućnosti da pročitaju tekst: „Evolucija bez kraja“, iznet u listu Politika Nit, Broj 9. Sreda 1. februar 2012. godine na www.politika.rs.

Intelekt gena u embrionu, biotalasima i signalima razdvaja i na odgovarajućim mestima grupiše ćelije embriona, i na svaku grupu prenosi intelekt, iz koje će se formirati budući organi nove jedinke. Po informaciji, svaki organ će se izgraditi i odrediće se način funkcionisanja za čega je namenjen. Na primer: srce neprestano radi i dostavlja krv u sve delove nove jedinke, koštana srž će da proizvodi crvena krvna zrnca, organi za varenje će stalno raditi zajedno da svare dostavljenu hranu.

Određene ćelije embriona formiraće pupčanu vrpcu i povezaće se sa krvotokom nosioca ploda. Formiraće se opna u kojoj će se staviti voda u kojoj će se smestiti fetus. Tu po nalogu intelekta svaki organ i tkivo pojedinačno će se formirati sa izmenjenom strukturom ćelija u gradnji molekula. Svi organi po nalogu svog intelekta će kreirati, oblikovati, simterisati sve precizno do najvišeg nivoa, oblikovaće i kompletirati novi organ sa intelektom koji će u potpunosti kontrolisano funkcionisati za čega je namenjen.

Nastanak nove jedinke – bebe

Za devet meseci u utrobi žene formira se nova jedinka, tj. beba. Kada beba napuni devet meseci, ona se rodi i ima instiktivni osećaj za kiseonikom i hranom. U mozgu, u neuronima nema ništa memorisano. Kažu kada se dete rodi, rodi se kao neispisani list hartije. Preko ovih čulnih organa, prima razne informacije i neurone. Svest odmah rađanjem stiče a ličnost stiče u toku života. Svest i ličnost se potpuno sintetizuju, tj. spoje.

Svest proističe iz memorionog intelekta: samopoznanja. Svest ili samopoznanje je kosmička tvorevina, ona se stiče nastankom ili rađanjem bilo kog oblika ili vrste jedinki u večnom ciklusu života. Svest ima stalni osećaj ili tendeciozni osećaj za blaženim stanjem, parenjem, bestežinsko stanje, oslobođenje od sile gravitacije. Kod jedinke čoveka, svest ima prostornu i vremensku orijentaciju. Po ovom pitanju, svi drugi oblici i vrste života imaju samo prostornu orijentaciju, a minimalnu vremensku orijentaciju.

Ovde treba da napomenemo da nauka do sada još uvek nije rešila zagonetku nastanka svesti, i mnoge druge stvari po pitanju života.

Funkcionisanje biološke mase nakon rođenja

Prethodno smo izneli da beba rođenjem stiče svest. Svest se ne stiče u toku života. To što nas beba svojim očima gleda „neodređeno“ je zato što ono nema nikakve zapise i pojmove u neuronima mozga. Beba u toku života preko svih organa, čula, sve signale koji pristižu u mozak i neurone, obrađuju se i memorišu. Formira se ličnost koja postaje sastavni deo svesti. Svest i ličnost su neodvojive.

Kako smo izneli: svest se stiče rađanjem a ličnost se stiče naravno najranije u toku života. Svest kao genetska i urođena tvorevina, ona je u jedinki stalno postojala. Kada jedinka čoveka zaspi, svest iz sfere neurona spušta se u sferu memorije Božen čestica. To je zapravo paralelni svet memorionih Božen čestica. Čovekova svest sa sobom u svet memorionih Božen čestica, kao sastavni deo unosi i ličnost čoveka. Ličnost čoveka u svetu memorionih Božen čestica, sve prizore koje vidi, vidi ih mnogo jasnije nego kada neku tvorevinu zamisli, gravitaciju ne oseća, levitira, leti. Ne oseća nikakav odnost stečenog znanja, morala i etike. Incest mu je normalan, oseća veliko blaženstvo i stalno prisustvo ljubavi i potencijalni osećaj za vršenje ljubavnog čina. Prizore i osobe koje čovek vidi u snu mogu biti iz stvarnog života, a mogu biti iz prošlih vremena, osobe koje su preminule. Mogu biti poznate i nepoznate osobe. Nepoznate osobe mogu biti i davno preminule osobe. Ako se vodi bilo kakav dijalog, onda je to u okviru svog monologa. Nekada čovek zna da je to san i da on sanja. Bilo kakvo znanje koje se nalazi u sopstvenim neuronima, ne može da aktivira iz razloga što se svest ne nalazi u sferi neurona, već u sferi memorije Božen čestica. Savest koju čovek ima, stiče se nastankom ili rođenjem, i ne stiče se u toku života. Čovek svojom svesću i voljom na javi može relativno uspešno da kontroliše svest. Kako se svest u snu nalazi u memorione Božen čestice, ne može da kontroliše savest. U zavisnosti od veličine grize savesti, ako je griza savesti veća, aktivnost neurona se povećava i pipci neurona se teško povlače, a povlače se tek posle velikog zamora neurona. Već posle manjeg ili malo većeg odmora neurona, neuroni se odmah aktiviraju i pipke neurona koje je povukla odmah ih otpušta i svest ulazi u neurone i čovek se budi. Naravno da neuroni nisu dovoljo odmoreni. Čovek kada se probudi samo nekoliko poslednjih sekundi sna zabeležava u neurone. Po ovom pitanju, nauka biologije ima svoje stanovnište, gde u osnovi smatra da jedan deo neurona je uvek budan a da samo jedan deo neurona povlači svoje pipke i tako se omogućuje centralnim i drugim neuronima da se „odmore“. Smatra se da se svakih sedam godina celokupna masa ćelija potpuno izmeni. Smatra se da ćelije srca uopšte ne menjaju, te da se samo srazmerno povećava masa srca. Rođenjem u početku mnogo više se ćelija umnoži nego što izumru. Do 27. ili 28. godine više se umnože ćelije nego što izumru i nakon ovog vremena neznatan broj izumru pre nego što se umnože, a negde oko 65. godine života, naglo se povećava broj izumrelih ćelija nego umnoženih.

Hromozomi

Ovde treba da iznesemo i pitanje hromozoma koja su vidljiva pod mikroskopom, kao dva končića na ćeliji gena. Hromozomi nisu memorisano pravilo umnožavanja ćelije gena, ni kreacija, ni oblikovanja, ni simetrisanja, ni gradnja organa nove jedinke, ni sveobuhvatno kompletiranja nove jedinke.

Hromozomi su specifične fiziološke osobine nasleđa koje mogu biti sličnost nove jedinke sa roditeljima po izgledu, konstituciji, sličnost lica, čela, nosa, usana, boja kože, očiju i sl. Nažalost, nasleđuju se ponekad i neke bolesti kao što su daltonizam, dijabetes, razne krvne bolesti, i još neke koje nisu toliko česte ili poznate.

Ovo je posebno karakterisano kod čoveka i nekih drugih toplokrvnih životinja. Naše stanovnište je u tome što se mi pozivamo na memorijska pravila u genu, koja važe za sve oblike i vrste jedinki.

Dakle, mi ne govorimo o nasleđu i izgledu, nego o pravilu simetrisanja i druga pravila koja grade novu jedinku. Smatramo da smo vam preočili razliku.

Režimi funkcionisanja biološke mase

Iz svega prethodno izneto po ovom pitanju, možemo konstatovati da biološka masa funkcioniše  po pravilima biologije. U spisima biologije, po ovom pitanju do sada ništa nismo pronašli.

Prema tome, zakonima fizike, hemije, matematike i bilo koje druge discipline i nauke ne može se rešiti misterija nastanka života i čoveka. Naime, život se ne posmatra i zapaža na pravi logični i naučni način. Sve dosadašnje teorije po ovom pitanju, zasnivaju se da je život nastao u vodi u materiji. Neke nauke iznose da je bilo neko spoljno dejstvo, kao neki posebni sunčani zraci, te da je nastao život. Život se predstavlja apstraktno bez ikakvog bližeg i konkretnog objašnjavanja, kao završena i spoznata tvorevina, koja se iz jednog centra raširio u sve oblike i vrste života po čitavoj planeti Zemlji. Ni jedna teorija nije iznela kako je nastala prva alfa ćelija bilo gde u Univerzumu.

Dakle, u pitanju je: „Kako je nastala prva ćelija?“ Kako je naše stanovnište da bilo kakav oblik i vrsta života ne može da postoji a da nije definisana kao jedinka, prva ćelija je zapravo gen.